Концепт


Истраживачки рад је концентрисан око једне кључне рјечи ИКОНА, тако да је храм схваћен као икона у камену, живопис као икона на камену, те се даље формира отворени преплет око исте рјечи.
Нужно је да теоретски дио рада буде теолошки као и да практични, такође, буде чин, па смо рад подјелили на поглавља тумачећи разна значења рјечи икона која су опет и увјек једно.
Христос икона Оца

Предвјечни Отац, који сина Логоса рађа и Духа исходи у врјеме оно, благоволи да се Син оваплоти и постане тјело-твар.

Остваривши тако јединство створеног и нествореног у личности својој, понесе и спасе сву твар.

Отац Свјет види као сина - читав Свјет постаде Син, Рај Божији, тјело Христово, јер само у руци сведржитеља (Пантократора) може да опстоји и постоји.
Стварајући људе, Бог пожели себи другове равне.

Хљеб са седам кора


Користећи синониме, који због подвојености у језику могу да подразумевају различита значења, намјера је да овај текст покушада осветли и паралелно примјени разна значења рјечи. Примјера ради, рјеч будуће не означава само оно што ће се десити, него и оно што јесте – бивствујуће.

Тумачење пројектовања, зидања
и осликавања црквице Св.
Вукашина Мандрапе

Логос је извор свих наука по речима Св. Максима Исповједника као и Предрага Ристића у посвети свога интердисциплинарног или саборно научног дјела1. Сама Црква опет јe обавезно саборно научна, па како је извор, алфа свих наука логос, тако је Он и омега и увор2. Током градње Храма сама природа посла као и природа Цркве захтјева исти интердисплинарни - саборни приступ.

ПОИСТОВЈЕЋЕЊЕ

као мјера (канон) онтолошког утемељења слике

Поистовјећењем се поштује оваплоћени Бог, (или било ко други). Поистовјећење је кључ личности и (ликовности, глуме, драме, Литургије) истинског разумјевања у коме се не може заобићи сопствена личност која и јесте тај однос1 као остварење обожења.

Институција и благодат


О одвојености и сарадњи установног и инспиративног момента у Цркви (и уопште) као вертикале и хоризонтале са посљедицама и суспензијама које могу изазвати извјесна премјештања и нарушавања реда (икона) Дух Свети и Христос су сликовито двије руке Очеве, свака на свој начин постављене у свјет.

 

 

Линија икона Христова- икона
Сатанина и ми

Индивидуа самозатворена или интровертна, те кроз суноврат воље одлучена од битија (у коме човјек себе посматра издвојено од другог и свијета) је израз његовог одбијања .

То се у есхатолошкој перспективи сагледава као тамна, црна празнина или рупа у мору живе свјетлости, - што и јесте једини пакао који се појављује по мјесту у нама и нагиње васељену ка њеној подлози која је ништа-односно нема је.

 

Тачка кандила

У тексту линија икона сатанина икона Христова и ми говорили смо о тачци, тачци приступа, да би пластичније и практичније објаснили овај појам узећемо за примјер слику са тачком недогледа унутар ње, у такозваној линијској перспективи. Та тачка просто не припада свјету, него је привидна и свако сликарство постављено на тај начин је у одређеној мјери привид 2 .
Космологија
У току свог успостављања које се непрестано врши Космос или свијет1 се интерактивно ослања на четири сљедеће тачке (сфере, начина, принципа, суштине) које су иначе потребне за конструкцију простора (у геометрији) и разапињу шатор стварности. Од начина на који су постављене тачке,
зависи како и колико постојимо, па тако и формирамо-опажамо тип стварности и компонујемо преплет
 

Празници

Теолошко - ликовно - просторна
анализа елемената слике

Празници су у ширем контексту догађаји у литургијском простору и времену или упливи нестворене свјетлости-логоса у тварну раван, сусрети Бога и човјека, односно сусрети личности, пројаве Цркве, дакле иконе.
 

Поклоњење и аутентичан став


Седми васељенски сабор бави се управо сликом, то може да изгледа чудно, придавати толики значај слици - умјетности.

Често су навођени политички разлози, културолошка мисија ислама преко слике, идеје исламске теологије слике...
У посматрању слике је етос или начин доживљавања и гледања свјета, икона је опет тајна сагледања, зрења дакле теорије.

Светородне лозе


Иконолошко-космолошко утемељење
полног чина

Бог од земље даде тијело Адаму, Адам приноси тијело (ребро Еви, за Еву), Адамска литургија, Нова Ева даде тијело Богусину човјечијем, Бог своје Тијело нама. И круг (Вијенац) се затвара.


Жена је посљедње створење које је творено, једино створење од тијела човјечијег у чијем стварању учествује човјек.

Откровење - Смак свијета

откривање је стварање, стварање је откровење


Као и остали празници и овај празник се појављује у малом, и важи за свако откривање, као смицање свијета1 на личном нивоу јер је човјек носилац свога личног свијета2 у случају слободно вољног иступа човјека у свијет, његовог потпуног наступања на позорницу свијетапред Бога, без остатка у унутрашњости човјек наступа на свијет који је био већи од њега, одбија да се поклони његовим безличним правилима и законима3.

По мјери свoга излазка у свијет који је мјесто заједнице човјек се приближава Христу.

Добро јутро Бојане


Једног јутра надлетим Лесковац са времепловом потајно конструисаним у Сајтовићима (Босна), локацији познатијој колико и мјесто гдје се налази жртвени јарац овога времена и оних планина (мислио сам на Радована).
Мање више брзо стигнем времепловом или Живоматом (како сам га крстио, док сам покушавао спојити његове високо технолошке дјелове са дјеловима насталим у процесу Стваралаштва...