Светородне лозе

Иконолошко-космолошко утемељење
полног чина

Бог од земље даде тијело Адаму, Адам приноси тијело (ребро Еви, за Еву), Адамска литургија, Нова Ева даде тијело Богусину човјечијем, Бог своје Тијело нама. И круг (Вијенац) се затвара.

Жена је посљедње створење које је творено, једино створење од тијела човјечијег у чијем стварању учествује човјек.

Брак - литургија у кревету, паралеле: Антимис постеља благословена епископом за ломљење хљеба-тијела Христовог, Причешће, цјелив, храмови Духа Светога, узимање, жртвовање и давање тијела. Празници у постељи.

Сабирање у двојину, у саборно тијело чини да нестаје удаљености и испуњава се прва заповјест о љубави. Сваки све обухвата и носи у “своме тијелу” Христовом, жртвујући се и страдајући страсно и безстрасно на крсту брачном као икона.

Полни чин саборних тијела је општи догађај врсте у коме учествује читава заједница и унутар њега је садржано сво предање о полном чину кроз који се формира нова породица. Нису издвојени од заједнице као двојна индивидуалност.

Пошто је чин заједнице потребује благослов исте, те заједница благословом учествује индиректно у двојини кроз њену директну комуникацију тијела успоставља:
-Даљу креацију људске природе која се врши личним (ликовним) поистовјећењима и
поистовјећењима имена, тако да кроз овај чин имамо и мала васкрсења Цркве и преношење предања о Богу отаца које укључујући животна поистовјећења и није друго до слободно чудом љубави изазвано клонирање или опстајање личности а тиме на крају и Христа.

У генези природе човјека која стално траје кроз природан и стваран полни чин - Брак, духовни и тјелесни, јесте слика односа Цркве и Христа, неба и земље.
Тајна у којој су се зачели и зачињу сви благодатни богови. А пут који један човјек из небића-створење пређе да би постао благодатни Бог највећа је раздаљина у васиони и веће чудо него и само оваплоћење Бога коме је све могуће.

Тај велики пут почиње управо зачећем, када се мистичналожница двери срца, неба и земље отварају и у биће се уводи нова личност.

С(а)вршава се тајна и мало постање, заједно са плодом, рађа се и нови свијет. Мала генеза и остали празници Цркве су на дјелу.

Младић и дјевојка који свој идентитет као дјеца црпе од родитеља када се споје, доживљавају онтолошко претемељење - пресуштављење, на самом почетку чина они су муж и жена, док из њега могу изаћи као отац и мати доживевши још једно преображење.

Гледајући се - видећи се срцем, они се поистовјећују у духу љубави и преображењске свјетлости.

Од лица до личности да би у пуноћи љубави - крајњем поистовјећењу угледали једно у другом (и незна се више гдје) лице Тијела и Лице Цркве-Христоса и лице свих људи у њему, као што се у једној икони чита и свака друга па је због тога икона и иконичност једина прва свеобухватна слика битија у било којем од својих модула.

Поиствјећења ликовна која су сусретања у духу љубави и преображења у свјетлости једно
у друго и Бога тјелесним сједињењем личности.
Савршавање у другом тијелу и једном срцу има за посљедицу и ново рађање брачника, а не само дјеце, јер они жртвујући се излазе нови и претопљени.

Људе анђеле који су браку са Црквом и своју сексуалну енергију као добри дар преображавају и узносе као молитву духовну.

Људи, муж и жена своју молитву такође преображавају и узносе као свето тијело у полном чину и имају двојак плод.

Благословом Божјим бивају посвећени у мужа и жену.
У вјенчању један пол човјека добија други пол, као своје друго тијело и бива потпун човјек.

Његово тијело није више једно само себи истовјетно и тиме издвојено од другог и свијета.

Његова личност је суштина и других тијела и свијета те се тако спасава, множећи се у новуврсту, постајући бестјелесан у односу на своје тјело и на нови начин тјелестан у другом.

Тјело Христово је цјелокупни човјек, укључујући полне органе који имају посебну славу.

Мандорла је космичка материца, а Црква земаљска у којој се рађају богови од тјела и храмови Светога духа, Тјело Христово у коме је крштење зачеће.

Жена као свијет је окружење дјетиње из којег се рађа у други свијет; као кућа у коју улази човјек и установљује је Бог; као Црква и мајка земља; као праслика сваког рађања.

У генези природе човјека која стално траје кроз природан и стваран полни чин - Брак, духовни и тјелесни, јесте слика односа Цркве и Христа, неба и земље.

Тајна у којој су се зачели и зачињу сви благодатни богови. А пут који један човјек из небића-створење пређе да би постао благодатни Бог највећа је раздаљина у васиони и веће чудо него и само оваплоћење Бога коме је све могуће.

Тај велики пут почиње управо зачећем, када се полном односу-Браку зачиње се од тијела брачника и Духа Светога који чини да ново биће постоји и јесте Њиме живо. Tе се ствара дијете, а и брачници се преображавају и излазе из односа као нова бића, стварајући се и својим односом одређују плот-лозу-врсту.

Ако гледамо на дар полности из перспективе распарчаности, слабости, подвојености: мисли, полова, осјећања... имаћемо као резултат бесмислено страдање и скрнављење свете тајне.

Тако и тзв. ,,реалну перспективу`` свјета коју би правилније требало назвати индивидуални површински потрошачки реализам са израженом агресивношћу.

У таквом свјету је немогуће бити Хришћанин , осим пређеосвећено, јер ми смо Хришћани по мјери учествовања у живоме Богу и његовом литургичном и литургијском сабору, као анафори свјета, а не по томе шта мислимо или изјављујемо односно какву декларацију имамо.

У иконичним перспективама и њиховим бескрајним модулима и степенима славе, поглед човјека на свјет је поглед Бога који га твори и држи. А све што тај поглед обухвати јесте опет човјек и опет Бог и тај се вјенац отворено затвара у круг брака, заједнице и вјечности.

Назиремо то на икони силазка у Ад: Човјек обухвата свој свјет и своју смрт, црну рупу и Ад, сву твар, грли људе и Бога као човјек. Он чини свјет као своје тјело бивајући тјело Христово, у контексту евхаристијског оваплоћења Христа.

На божанствен начин постајући слободно тјело -личност која је свуда присутна, те као носилац и суштина природе, она је установљује, чува гради и ствара.

Људски одговор на божанско питање постављено стварањем и увођењем (ваведењем) нас у постојање је коначан одговор о томе шта је човјек.

Човјечији одговор је апсолутан и како људи на микро и макро плану остваре човјека - то је човјек. То одређење је такође људска природа у Христу и самим тиме све што ћемо икада знати о Христу поред тога да је Исус.

Жeна личност добија од мужа кроз Брак- полни чин и постаје мајка, жена, кћер. Без тог причешћа она може бити анђео па да бестјелесно добије личност од епископа-црквe.

Говоримо о духовности тјела, о тјелесној духовности као јединој правилној у свјетлу оваплоћења, о отјеловљењу духа , о заједници у Тјелу. То води креацији људске природе кроз комуникацију унутар тјела Цркве, која јесте материца сваке личности - (у смислу њеног
добробитја и вјечног утемељења односно постојања) тј. природе.

Дар љубави узводи брачнике до жеље за установљењем такве стварности те је у томе смисао црквеног вјенчања. Заједница успоставља двојину- двојно тјело-брак као непропадив, док брачници остају пропадљиви понаособ.

Не постоји готова форма такве двојине већ је она начин заједничарења са свим (онтолошким,психолошким, социолошким и др.) посљедицама које заједничарење иначе производи. Они уређују и састварају своју кућу бића и свјет.

Различити полови, различита тјела говоре о разним улогама у односу које су самим тјелом дефинисане. Брачници су равни и равноправни како међусобно, тако и са Христосом. Та равноправност не смије да ремети поредак ко је у браку Христос, ко муж а ко жена.

О томе говори само тјело, тјело Христово је оваплоћено једнако нашем, у случају брака његово тјело двојно и полно!

Полност тјела је његов основн идентитет мушко и женско. Као што је познато мушко тјело улази у женско, женско тјело је такво да се у њега улази, да се у њему борави, да се из њега излази-рађа. Ове особине су суштинске, како за само заједничарење, тако и за све посљедице које оно има, па су посље отац и мајка. Жeнa je дјетету окружење и храна а мужу ораница плодна.
Жена је као кућа, свјет, космос и Црква, а муж као отац и бог. Обоје у једном тјелу -Христовом.

Изједничавање “равноправност” полова у смислу тјела има погубне посљедице по сама тјела и болести педерства, лезбејства као болести тјела, као и друге психо - социолошке поремећаје. Полни чин је и празник зачећа и рођења, са-стварање нове плоти, ново одређење људске природе (Христа)-нови спас.

Као полно биће човјек рођењем садржи други пол у потенцијалу-апстрактан, он браком постаје конкретан и стваран, али човјек је тек браком у ствари полно биће. Човјек није мушко и женско прије брака, а у браку опет није једно него обоје, а к о га посматрамо и з д в о ј е н о већ брака нема (као и у потенцијалу човјека да постане бог и космос). Ту празнину или потенцију полног бића испуњава друго тјело. Мушкарац je мушко сa женском потенцијом, а жена женско са мушком потенцијом.

Ако те потенције познају као своје везани су!