Валер

Облик у природи и линиској перспективи сагледавамо кроз валер, кроз однос свјетло тама, а представљамо га црном бјелом и валерским степенима међу.

Поставка је таква да ако искључимо сунце, мјесец и вјештачка светла, облика ће нестати.

Када се свјетло проспе, ствари упију дио спектра,који се потом праволинијски изодбија те завршава у нашој мрежњачи.

Начин на који је сачињено наше око и начин на који је психолошки-културолошки и дај
боже онтолошки формирана-обликована наша перцепција даје опажање које прихватамо као реалност.
Циљ иконописа јесте онтолошки перформанс, преобликовање како опажања, тако и опажаног истовремено и услови за то су дати у самоме стварању и у стваралаштву1, шта више то наше реално опажање јесте једнако збиру стварања и досадашњег стваралаштва као и нашег амина или одговора на то.

Ово је на више начина доказиво. Ако дозволимо постојање нестворене свјетлости, логоса, живога свјетла што би морао свако ко се у било којој мјери нашао у љубави и загледао у око макар живинчета, ко је примјетио да зависно од духовнога стања и мјере заједничарењаи свјет опажа другачије домаћије љубавније, стварније, да не говоримо о онима, а таквих је не
мало, који су присутни у току служења литургије, а и такве свједоке имамо који су топили сав свјет и боравили и у њему и ван њега Преоблику и Безоблику истовремено. У икони.

Пошто сликана икона и јесте смјеша те двије перспективе два свјета и два стања истовремено у њој је и валер обрнут као и перспектива.

Једна је тачка таме створености и ништавила, а свјетлост је свуда те се и по том принципу формира облик, и те кроз валерски закон истовремено.(једна тачка свјетла и таман простор. Практично оба закона дају заједно неки средњи тон - проплазму - из којих се по оба закона истовремено гради и открива свети Лик, по закону Неба и по закону земље1.

По закону Неба се гради поистовјећењем са сликаним, истинским онтолошким јединством у Духу Светоме , у слави коју има једино Црква апостолска.

Због тога је иконописање и сликовно - ликовно преображавање и свједочење од изузетног значаја за мисију Цркве данас, те му се мора приступати најозбиљније и не посезати за кратицама и фалсификатима. Наше је да тражимо лице Господње а да га нађемо - е то није до нас, не смије и не може бити, ко посегне за тим, унапрјед је промашио и одбацио Славу.