Концепт

Истраживачки рад је концентрисан око једне кључне рјечи ИКОНА, тако да је храм схваћен као икона у камену, живопис као икона на камену, те се даље формира отворени преплет око исте рјечи.
Нужно је да теоретски дио рада буде теолошки као и да практични, такође, буде чин, па смо рад подјелили на поглавља тумачећи разна значења рјечи икона која су опет и увјек једно.

Овакав приступ омогућио нам је изненађујуће добру комуникацију између разних теолошких, умјетничких и научних дисциплина што је отворило врата за разна пресликавања, пројекције и учитавања из области у област, тако да смо на становишту да је правилно схваћен и
примјењен појам иконе кључан за сво људско и божанско дјеловање.

Тако су се низали текстови увјек на исту тему икона: Христос као икона Оца, Човјек као икона Бога, Црква и свјет као икона царства небеског итд.

Потешкоће је стварало богатство могућности, праваца и начина да се преко овог појима изрази истина која је опет икона, ово је довело до формирања синонимских низова поистовјећених рјечи, а опет само поистовјећење је кључ за икону и тако у недоглед у све правце.

Упростимо примјером: Ко видје мене видје Оца, каже Христос, он је поистовјећен са Оцем, али такође и са малим када каже: ко учини једном од мале браће мени учини... или бијах гладан и жедан; па чак и када говори једину заповјест:

Љуби ближњега и Бога као самога себе; рјеч је не само о моралном или јуридичком елементу, него о чињеници да је Христос поистовјећен са свима и као Творац а и као конкретни Исус Оваплоћени Логос-Христос.

Па чак и мала наша поистовјећења нису друго него Спас који је Црква, и нису могућа ван Њега и зато Христос јесте једини прави Бог у којег се сабирамо, поистовјећујући се једни са другим и Богом.

У крајњој анализи свака Личност по порјеклу произилази и заметнута је од Бога и остварује се божански.

Хајде да створимо човјека по образу нашем... као биће заједнице и учесника тројичног живота.

Христос је неповратно поистовјећен са свима и свиме, сарадња људских и божанских активности је иконопис у најширем смислу рјечи а материјал је све и ми сами.

Сва дјелатност нове ере произалази из оваплоћења и даље путем анафоре, рађа могућност претемељења природе, на такав начин да јој је суштина личност.

Благовјест или јеванђење могуће је само у Духу Светоме - Цркви, а да ли је оно писано, сликано или у бројевима, звуку, или у неком новом материјалу, медију или дисциплини - другостепено је.

Сматрали смо да је од пресудног значаја разлучити када је нешто икона, а када не - или прецизније, када се нешто приближава и удаљује од тога, када и како се твар заиста претемељује, какви су услови да до таквог догађаја дође, а шта такав догађај спрјечава.