Поистовјећењем се поштује оваплоћени Бог, (или било ко други). Поистовјећење је кључ личности и (ликовности, глуме, драме, Литургије) истинског разумјевања у коме се не може заобићи сопствена личност која и јесте тај однос1 као остварење обожења.

Сагледање са свима са којима смо се поистовјетили (у Тјело - твар)

Оваква комуникација је могућа само у благодати - љубави без обзира на језике, медије, дисциплине. Јаз између људи као и јаз2 између човјека и свијета мости само благодат.

За додир тјела, за сусрет са материјом3 неопходан је и неизбјежан креативан став. (Тај став је један од четири елемента који формирају стварност).

Кроз тај слободан став, (који је по правилу драме трагичан4) и надахнуће, материја је медиј за комуникацију и мјесто сабрања као и мјесто иступа човјекове личности слободе.

То оваплоћење5 човјекове личности у материју, свијет, боље рећи Тјело је уписивање у историју6 и мјесто сусрета човјека и свијета што твар непогрешиво памти7. Тако су ипостаси уписане у ткиво земље иконостас без премца у природној величини човјека и једино правоутемељење космоса.

Ако неко своје дарове које носи, а носи свако све8, не изнесе9 у материју-историју-свјет, они пропадају кроз једини пакао, дакле кроз нашу унутрашњу затвореност.

Географска пејзажна поистовјећења су завичајна и носе облик размишљања познат као менталитет, тако да сваки нови предео познајемо кроз слику завичаја, те у сабирању и апстраховању пејзажа видимо смисао путовања по лицу земљи.

“Куцањем” у твар она се срцем са-отвара сагледање о-твореног облика теорија о-творене форме и сагледавамо Сведржитељске темеље (истине, логосе, енергије...) које можемо “дотаћи” (причасне су).

Само у твари и кроз њу, а никако путем маштања кроз свијет идеја. Куцати док твар не попусти пред својим са-творцем и спаситељем човјeком.

Нисмо се удаљили од практичног иконописа јер иступ наше личности у материју преобличава је, оличностњује, свака личност је нераскидиво повезана са Богом, као што је већ речено, она је божанска, божанствена, хришћанска, христолика, тако да стваралачки приступ твари већ приближава саму твар икони.

Дакле икона долази кроз иконописца захватајући и иконизујући и њега самог - никако другачије, са друге стране једновремено се твар отвара сагледавамо њене смислове - логосе, од најпростих и најразличитијих које су мрве и детаљи траженог образа и уводе у Њега.

Чињеница да је човјек када је слободно биће постављен над својом вољом, за коју држимо да учествује у обликовању твари10 доводи до тога да твар прати покрет воље 11 па у случају иступа у твар, она се преображава по мјери и облику којим се човјек отвара (иступа, наступа). У случају човјековог повлачења и твар се повлачи-тужи ружни.
Овим устројством, стројем, свјет се помјера од раја до пакла2. Демони никад нису имали приступ у твар јер је она наша кућа бића1, а зло и не постоји него се јавља као феномен у срцу човјековом механизмом који смо описали говорећи о икони (слици, стању) сатаниној.

Прање руку од твари пилатовско је и води не комуникацији са њом - одлучује од постојања, као мала смрт, а дaље води отварању привида кроз замишљање у метафизику не-материје и небића, почев од једне тачке која неприпада свјету у гигант опсене, потом магијско техничком приступу Твари, и најзад пројекцијама опсене у ставрност, као контраоваплоћењем2.

Личним иступима, линије нашега лика се уписују у твар, и ми је пре-познајемо, (као
са женом14- земљом). Ово познање и с-тварање твари, могуће је зато што је свијет отворена форма и у току стварања које није завршено и није без Човјека.

Свијет је пропадљив, у темељу твари је по порјеклу ништавило, црна рупа, створен ни из чега и једино је Човјек као крунско створење, кадар да Свјет спасе кроз принос-анафору, да да коначну форму, уствари бесконачну отворену форму, која је уједно и форма Христа и форма Литургије.

Јер Литургија је драма Христова, која уводи у Христов живот, а њен састав је Христов састав, односно његова Личност, између посљедица оваплоћења и васкрсења које ови догађаји остављају на створења.

Исти суд (смисао), примјењив је на питање људске природе, кроз процес стварања, домостроја и спасења.
Природа човјека је такође потпуно отворена и пропадљива, он је Божански пројекат, који је слободан да се одреди апсолутно, и то што човјек успостави као своју природу 15, то је људска природа Христова.
На овај начин се одређује и спашава сваки начин постојања понаособ.