Космологија

У току свог успостављања које се непрестано врши Космос или свијет1 се интерактивно ослања на четири сљедеће тачке (сфере, начина, принципа, суштине) које су иначе потребне за конструкцију простора (у геометрији) и разапињу шатор стварности. Од начина на који су постављене тачке,
зависи како и колико постојимо, па тако и формирамо-опажамо тип стварности и компонујемо преплет.

Разрјешење преплета у одређеном времену (случају, контексту) је решење перипетије и увод у трећи чин драме живота, односно искупљење,празник (литургијско врјеме и простор)

1. Бог, нестворене енергије, апсолут
2. Материја, твар
3. Слобода, човјек
4. Ништа, црна рупа, нула.

Ако потиснемо или заборавимо неки од четири елемента долазимо до одређеног типа проблема јер је сваки од елемената апсолутан и свеобухватајући.
Штетна је свака теологија која негира или незахвата материју, слободу или ништавило.

Једино је ништавило кадро да нас успостави као створења што и јесмо, благодатно се сјећајући смрти у мјери у којој смо свјесни ништавности и смртности остварујемо радост постојања и благодарност Творцу.

Свако проучавање твари које искључује да је божанствена и пропадљива тешка је редукција
и сљепило које онемогућује креацију и легално преображењско стваралаштво у њој - промашај је, јер јој је темељ и човјек.

Слобода - односно Човјек је у апсолутном смислу регулатор космоса, а у смислу природе људске и Бога1.
Свака од ове четири сфере (тачке, поља) је свеобухватна, а живота има само тамо гдје се оне преклапају.

О свеобухватности Бога доста је говорено, по оваплоћењу он постаје твар која за суштину има ништа и наравно човјек.

Човјек је такоће свеобухватан јер прима Бога и постаје бог, примајући и све друге, а једини прави начин да схвати и прихвати своју материјалност је да је обухвати - сабере - принесе у тоталу - као свијет.

Да схвати и обухвати свијет као своје тјело Христово. Не парцијално себе издвојеног и одлученог од остатка твари, јер је онда странац, сам и одлучен, него да понесе и принесе васељену као себе самог и на тај начин позна себе као бога,прашину, биљку, животињу, машину...јер све то заиста и јесте.

Прије него се упустимо о тумачење разних разлома - свјета - хљеба - просфоре које називамо празницима, додаћемо овоме и мишљење да је црна рупа такође свеобухватна и да није потиснута далеко у космосу него смо дубоко у њој.

Овде је мјесто да поменемо и неуравнотежене моно-центричне теорије космоса, за сваку од четири апсолутне тачке-сфере.

Најприје теоцентричну, антропоцентичну, материјалистичку и нове теорије о црној рупи као центру и тежишту васељене.
Комбиноване теорије су мањкаве у мјери у којој искључују неки од елемента или га потискују.

Такође потврдићемо и свако од четири тежишта, ослонца, тачке, сфере, суштине.

Центар свијета јесте Творац који му је почетак и крај.
Суштина свијета јесте небиће јер је твар и врти се око црне рупе – штавише потпуно је у њој.
Центар свијета јесте материја која се опет креће на све чудесне начине.
Центар је и Човјек који је суштина свјета и његов пуни смисао, а тако је и постављено његово природно опажање свјет је свуда около.