Тумачење пројектовања, зидања
и осликавања црквице Св.
Вукашина Мандрапе

Развој пројекта

Логос је извор свих наука по речима Св. Максима Исповједника као и Предрага Ристића у посвети свога интердисциплинарног или саборно научног дјела1. Сама Црква опет јe обавезно саборно научна, па како је извор, алфа свих наука логос, тако је Он и омега и увор2. Током градње Храма сама природа посла као и природа Цркве захтјева исти интердисплинарни - саборни приступ.
У грађењу храма важе исти закони - логоси као у грађењу Цркве или анафори космоса, космичкој литургији3 за чије се вршење зида храм4. У исту сврху је започета историја чији је пуни смисао искупљење од трагичности.

Такође домостројни смисао свих догађаја видимо у истом: Литургији-анафори-приносу - жртви.
Литургија је Икона будућега - Царства Божјег.Христос Логос је Икона Оца кроз кога се ствара свјет, па су логоси-(смислови-иконе-образци- правила-закони) суштина Твари5. Тога ради иконе имамо у свим дисциплинама - позивима.
(Овде ћемо обрадити оне дисциплине за које смо тјешње везани у складу са темом.)

Могу се мјењати дисциплине, медији, навике, времена6 у којима живимо, језици, али се суштина човјека не мења, све што се правилно приноси, правилно приступа (уступа) Христу7 литургијски се жртвује , преображава, пресуштаствљује, претемељава, спашава, просвјетљује, уличностњава, охристовљује, христијанизира...

Као што би то рекао професор Жарко Видовић који је основни инспиратор теоријског и практичног рада и сапутник свеца у Јасеновцу:

Смисао човјека па тиме и смисао Иконе се не мјења.

Суштина Човјека је Христос.

Призив и сјећање

Суштину рада носио би прост помен личности: професора, колега и пријатеља, јер рад је плод таквог односа; разговора и сусрета са њима, тај однос је суштина о којој писати немогуће, јер ће тајна личности остати не спознатива и у будућем вјеку8,

Али су личности живе у тајни Цркве и отворене за учествовање у њима, све личности и Личности без премца, за то је довољно поштовање које је мјера узраста и превасходно осло- бођеност од свега што можемо имати.

На основу личних и личноносних сусрета са: професорима, пријатељима, ликовима у
литератури те ауторима; током разговора, читања или путем другог медија долази до пројаве личности .

У једнакој мјери аутора и читаоца при чему се обје остварују подједнако, што опет резултира формирањем ипостасног талога, који је плод комуникације и назива се тајном личности.

На крају свака пројава аутентичне личности, јесте пројава Цркве и пројава Бога.

Такође сваки лични сусрет било које двије особе унутар себе садржи цјелокупно богаство личности , Цркве или цивилизације, тако да би нека издвојена породица на пустом острву задобила пуноту кроз своје сусрете који су могући једино у Христу, који због тога и јесте једини Бог.
Јер у крајњој мјери приближавања другом ми ћемо препознати и себе и њега као Христа или у Христу, ово јесте поента заповјести љуби другога као самога себе и Бога, као и тога да је мјера нашег односа са Богом наш однос са ближњим.

Упоредимо овде однос актуелне медијске пиктуралности, погрешно назване иконографијом, мада је етимолошки исправно ако се пренебрегне пуни дубљи и историјски смисао рјечи.

Најједноставније нам је да проблем обрадимо кроз слику среће1 каква нам се сервира путем медија и на полу подсвјесан на-чин урезује систем врједности који потом утиче на доношење одлука и то са циљем стицања економске користи2.

Насупрот томе стоји икона сретења средшче, средишта и среће, готово заборављена и у језику сведена на једно од својих значења, а у сликарству сведена на пуко понављање слике из Христовог живота.
Свака личност је по свом порјеклу и крштењском заметку од Бога, божанска је и у свом развоју те постојању-еклисијална ипостас порађана заједничарењем, и није своја-непостоји по себи него се црпи. Није своја.