Празници

Теолошко - ликовно - просторна
анализа елемената слике

Празници су у ширем контексту догађаји у литургијском простору и времену или упливи нестворене свјетлости-логоса у тварну раван, сусрети Бога и човјека, односно сусрети личности, пројаве Цркве, дакле иконе.

Исцјепканост људске природе има за посљедицу исцјепканост свјета јер га човјек носи и приноси, онда га празници уличностњују, сабирају и цјеле - спашавају.

Силазак у ад

Четири поља (сфере, тачке) можемо да сагледамо на икони силаска у ад гдје су постављене и ту свеобухватне.

Христос није само Христос, него је обухватио и Ад, он је и свјетлост мандорле из позадине, земља на којој стоје и сваки од људи такође.

Тако је и са осталим елементима слике: Ад је обухватио Христа, људе и земљу, свјетлост га је обасјала.

Људи су ухватили и обухватили Христа итд. У подлози земље је ништа, човјек је бог земљи, а њему Христос...

Рођење Христово

Огледало Васкрсења, или силаска у Ад што је правилније, јер икона васкрсења не постоји, као што икона не постоји ни прије оваплоћења него само у овој ери.

То су Христови улазак и излазак из историје.

Христос долази из таме пећине која симболизује ништавило јер постаје твар - човјек.

У васкрсењу и рођењу Христос долази одоздо, одозго ће доћи тек на крају.

Тајна вечера

Твар улази у Христа путем анафоре, мандорла је хоризонт(ална), на престолу, описује наш хоризонт и прави вертикалу, спој неба и земље.

Геометрија празника

Литургијски простор има своје модуле у којима се пројављује, њих је бескрајно много јер зависе и од стања онога који се уводи.

Осврнућемо се на оне који су нам потребни при обликовању простора храма и сликарског програма.

По овим модулима-празницима можемо сагледавати типове-модуле теологија, сретенјску, ефхаристијску, преображењску... У празнику сретења мјесто пројаве мандорле (плавог круга
који симболише нестворену свјетл-ост) је посреди нас у нашем сусрету.

Преображење

Празник када се свјетлост пројављује из позадине твари, празник твари - слава материје.

Крштење

Празник када свјетлост улази у нашу срж, тамо гдје је било ништавило као особина створености - уноси се залог нестворености.

Распеће

Тренутак и вријеме када смо дигнути од земље на небу и паклу истовремено, али удаљени
од материје, земље, те страдамо. Крст крацима указује ка небу и паклу те хоризонталним смјеровима.

Ваведење

Увођење у светињу, у Цркву, посвећење иницијација, увод, хоризонтално постепено успи-
њање.

Улазак у Јерусалим

Јаван чин пандан ваведењу на хоризонталној основи, са тим што код ваведења један улази у заједницу и посвећује се - учи, док код уласка у Јерусалим један посвећује заједницу.

Васкрсење и рођење су пројаве одоздо из земље.

Приликом васкрсења земља која се земљи вратила Устаје. Такође вертикални су Вазнесење и Успење само су они за разлику од васкрсења и рођења везани за небо док су прва два земљани.

И крштење има наглашену вертикалу самоса смјером одозго ка доле, док ваведење, сретење и улазак у Јерусалим, јесу празници са наглашеном хоризонталом.

Тиме долазимо до основе за издјељеност слике и просторне слике - храма по хоризонтима, вертикалама и сферама, док се тип преплета показује језиком орнамента који произилази из метајезика логоса - числа или писма ломљења Хљеба.